– Jedi, dušo, jušicu, imat ćeš debele noge. 
– Ja neću debele noge! Debele noge nisu više u modi. A i cipele bi me žuljale.
– Jedi onda krilce, pa ćeš moći letjeti.
– Da padnem odozgo, je li? Da uletim u visoki vod ili da me mlažnjak usiše. Ne želim letjeti, da znaš! 
– Uzmi batak, mišiću, pa ćeš moći trčati najbolje od svih. 
– Pa da razbijem koljeno i poderem dokoljenke. Neću jesti batak! 
– Zlato mamino, pojedi bar malo variva od kelja. U kelju ima željeza, pa ćeš biti jaka. 
– Željeza? Jesi li ti, mama, pametna? Hoćeš li da mi željezo probuši želudac? Dobro da mi nisi dala i čavala. 
– Dušice moja, to nije takvo željezo kako ti misliš. 
– Nego? 
– To je tekuće željezo. 
– Kako onda da budem od tekućeg željeza jaka? 
– O, zločesto moje, uzmi onda makar malo mrkvice, da bolje vidiš. 
– Ali ja neću da vidim! Neću ništa da vidim! I nikoga! Neću cikle, jer neću biti crvena kao ružice! Neću salate, jer ne želim imati dobru probavu! I neću mozak, jer ne želim biti pametna! Neću kože, makar mi se gulilo lice! Neću biti lijepa kao jabuka! I neću da čujem! Ništa! I nikoga! 
– Što ti, žabice, onda hoćeš? 
– Daj mi, majčice, bombona! 
– Ali onda nećeš nikada porasti. 
– I ne treba. Bit ću uvijek tvoje slatko malo.

 Zvonimir Balog

• Jesu li tebe roditelji nagovarali da jedeš određenu hranu? Što ne voliš jesti i zašto?

Mama svoju djevojčicu nagovara da jede pa se u razgovoru koristi umanjenicama.

Umanjenice su riječi kojima imenujemo nešto malo.

U razgovoru rečenice pravilno izgovaramo, a u pisanju pišemo odgovarajući znak.