Ivana

Ivana je najljepša djevojčica u razredu, u školi, u ulici, u gradu... Ivana je najljepša. Možda i nije, ali meni se činilo da ne postoji nitko toliko lijep. Jako mi se sviđala. 
Htio sam joj pokazati koliko mi se sviđa, ali nisam imao pojma kako bih to izveo. Ništa mi pametnije nije palo na pamet, pa sam ju, da privučem njenu pozornost, dok je išla u školu, pričekao iza drveta. Onda sam joj se prišuljao s leđa i povukao ju za pletenicu.
- Budalo! - vrisnula je ona i zamahnula da me tresne, ali sam joj pobjegao. Ona za mnom.
Lovila me po čitavom dvorištu sve dok nije zvonilo za početak nastave. U učionici je glumila da me ne pozna. Nije me htjela ni pogledati. 
Idući sam ju dan opet pričekao. Prišuljao sam joj se s leđa i... zna se. Povukao ju za pletenicu.
- Budalo! - vrisnula je i zamahnula da me tresne čitavom torbom. 
Ja sam se, naravno, dao u bijeg. Ona za mnom. Opet me lovila sve dok nije zvonilo, a u učionici me nije ni pogledala. 
Treći dan je bilo isto.
Činilo mi se da nisam uspio privući njenu pozornost, pa sam odlučio promijeniti taktiku.
Sljedećeg dana, polazeći u školu, napunio sam džep bombonima. Pričekao sam Ivanu iza drveta i, kada je prošla, krenuo sam za njom vadeći šaku bombona. 
- Ivana! - pozvao sam ju tiho.
Ivana je, nažalost, ovaj put bila spremna. Znala je da ju uvijek na ovom istom mjestu dočekujem i zato je sada bila napeta kao luk. Čim je čula da sam iza nje, munjevito se okrenula i, prije nego me i pogledala, zamahnula torbom pa me zviznula tako jako da sam odletio dva metra. Bomboni su se razletjeli po čitavom školskojm dvorištu.
- Joj, oprosti! - rekla je.
Čitav taj dan bila je jako dobra prema meni, ali je u mojim ušima još uvijek šumjelo od onog udarca.
Svaki put kada bi Ivana prošla kraj mene, ja sam se tresao od straha, iako se ona smješkala. 
Idućeg mi dana, naravno, nije bilo ni na kraj pameti da ju čekam iza drveta. Mada mi se još uvijek sviđala, nisam imao nikakve namjere potezati ju za pletenice ili ju nuditi bombonima. Otišao sam na drugi kraj školskog dvorišta i igrao se s dečkima preklapanja sličica. 
Upravo sam bio na redu kada me netko, odostraga, povuče za čuperak.
- Budalo! - vrisnuo sam i zamahnuo.
Ivana je pobjegla.
Ja za njom.
Lovio sam ju sve dok nije zvonilo za početak nastave, a u učionici smo glumili da se ne poznajemo.

ZLATKO KRILIĆ